Зоран Марковић
Историјски архив Јагодина
Примирителни судови у поморавском округу
Српски Устав из 1838. године, донет у виду Султановог хатишерифа, познатији као „Турски устав“, доста исцрпно у чл. 30-42 уређује правосудну организацију у Кнежевини. Овим Уставом, три се врсте судова установљавају у Србији. Први је у селима, састављен од локалних старешина и зове се примилитерни суд. Други је суд првога степена, намештен у сваком од седамнаест окружја (округа) од којих се састојала Србија. Трећи суд је апелациони, а седиште му је у главном месту Правитељства. Примирителни, односно како се још називао, Мировни суд, постојао је и пре Устава из 1838. године, али се о томе мало зна. Настао је средином тридесетих година XIX века када се јавила идеја да је један мировни суд довољан за један срез и то на основу уредбе „О дужностима војени команданата, исправиченства, срезски старешина“, донетог 23. XI 1836. године. Парничари нису могли ићи у магистрат (исправничество) док претходно не изађу пред Мировни суд. Примирителни суд по овој уредби судио је по свим парничним предметима који спадају у надлежност исправниченства, само ако на то пристану парничне странке да им овај суд суди. Ако пак не пристану, онда им старешина враћа тужбу и упућује на суђење у исправниченство. Такође, пре Устава из 1838. године, овај суд судио је у већу састављеном од старешине среза и два кмета и имао је право да по кривичним предметима изриче казне за преступе уколико за учињену кривицу не би требало изрећи већу казну од 25 батина (штапова). И поред оваквог овлашћења до „Турског“ устава, овој установи се није поклањало довољно пажње.
По „Турском“ уставу, примирителни, т. ј. сеоски суд био је састављен од председника и два члана, које сами мештани бирају. Надлежан је био за решавање грађанских парница код којих предмет спора нема вредност већу од 100 гроша и у кривичним стварима за преступе који не заслужују већу казну од 10 удараца штапом или три дана затвора. Тако, на пример, примирителни судови решавају о потурицама у селу, о споровима између суседа због њива, ливада, крчевина и забрана, о споровима између села због међа и сл. Уколико се ради о парници чија вредност прелази 100 гроша, односно о кривици која заслужује већу казну од 10 удараца штапом или три дана затвора, примирителни суд упућује парничаре, односно кривце окружном суду.
Према Закону о општинама (Устројеније) од 13. јула 1839. године, примирителни судови добијају поред судских и полицијска овлашћења, у сеоским општинама још прикупљају порез и прирез.
Како се овој врсти судова до Устава из 1839. године није поклањалодовољно пажње, то се одмах, односно већ 1839. године, свим снагама приступило његовом уређењу. Већ 10. априла 1839. године, издато је Устројство примирителних судова (издато као привремено, ово Устројство остаће на снази до 1866. године) и кнежевина Србија је врло брзо преплављена бројношћу „примирителних“ судова. Према евиденцији, у Србији је средином четрдесетих година XIX века било 1.251 примирителних судова. Такође, настојало се да се за сваки сеоски суд обезбеде суднице, затвор, крст, јеванђеље, прописи о овом суду и Устав из 1839. године. Све послове овај суд је обављао усмено, јер су његови чланови били неписмени и по Уставу нису могли бити чланови остала два суда.
Чланови, односно судије примирителног суда биле су једине судије у ондашњој Србији које не именује кнез, већ их бирају месни житељи и по члану 3. Устројства из 1839. године, они су морали бити часни, савесни, непристрасни, неподмитљиви и од саме природе бистри, благоразумни и проницателни људи. Ако нису учили школе, треба да буду способни да здравим разумом оцене оно што је пред Богом и пред људима право, те да решавају и пресуђују онако како за право нађу. Уколико у конкретном примирителном суду ни један члан није писмен (а то је било у највећем броју ових судова), члан 18. Устројенија прописује да су онда они дужни да свештеника, окружног или среског писара, или било ког писменог трговца, сваке недеље умољавају да им дужности њихове прочитају како би их што боље упамтили и њих тврдо држећи се, праведније судити могли.
На територији садашњег Поморавског округа (у периоду формирања ових судова била је то, у највећем делу, територија Јагодинског окружја и Ћупријског окружја), примирителни судови били су формирани у следећим местима: у Јагодинском окружју; Левачки срез: Белушић (Брајновац), Богалинац (Доброселица и Сиљевица), Бунар (Лукар и Врба), Винорача (Трнава), Врановац (Штипаљ Дољњи, Рачник Горњи и Дољњи), Вукмановац (Рабеновац), Грабовац (Планиница и Љубостиње манастира Прњавор), Деоница (Сиоковац, Вољавче, Црнча, Каленовац, Лозовик, Мишевић, Белица и Јошанице манастирски Прњавор), Драгоцвет (Међуреч), Дренова Велика (Селиште), Жупањевац (Надрље), Кавадар (Течић), Лоћике (Медојевац и Топола), Милутовац (Страгари и Мала Дренова), Мотриће (Комарани и Бара), Превешт (Лепојевић, Калудра и Каленића манастира Прњавор), Пуљци (Волујак), Пчелице (Дулен), Раинац (Дубић Дољњи, Дубић Горњи и Лободер), Ратковић (Сугубина Велика), Рековац (Крушевица), Риљац (Божуровац), Сабанта Горња (Сабанта Дољња), Сибница (Малешево), Сугубина Мала (Рујник и Мијаиловац), Цикоте (Слатина, Ломница и Урсула), Шаторовац (Шуљковац и Ковачевац).
Темнићки срез: Бачина (Церница), Бела Вода (Брајновац), Беочиће (Драгошевац и Ивкова манастира Прњавор), Буковче (Рибник), Зало-гајевац (Мареново), Јагодина (Ракитово), Јасика (Срње и Крушевица), Јовац Горњи (Јовац Дољњи и Дворица), Коларе (Главинци), Крчин Горњи (Дољњи Крчин, Крушевица и Карановчић), Љубава (Лазаревац и Комарани), Мајур (Бресје), Орашје (Избеница), Остриковац (Раиново), Падеж (Вратар), Парцане (Глобари), Поточац (Својново), Тољевац (Пајковац), Трешњевица (Сињи Вир), Шашиловац (Крвавица и Каменар).
У Ћупријском окружју формирани су Мировни судови и то: Параћински срез: Буљани (Забрег), Бусиловац (Крежбинац и Голубовац), Видово Дољње (Видово Горње и Кошеви), Иванковац (Пањани), Мириловац (Лебина и Давидовац), Мутница Горња (Извор и Шалудовац), Мутница Дољња (Лешје и Клачевица), Параћин (Текија), Поповац (Бошњани),Сикирица (Ратари), Шавац (Чепур), Ћуприја, Сење (Батинац и Стубица), Бигреница (Кованица), Вирине (Исаково), Супска (Влашка), Крушар, Глоговац (Дражмировац и М. Поповић).
Ресавски срез: Бељајка (Ресавица Дољња и Стењевац), Бековац (Јеловац), Војник (Липовица и Сладаја), Двориште (Жидиље), Језеро (Ресавица Горња), Свилајнац (Црквенац), Радошин (Дубница), Медвеђа (Јасеново, Тропоње и Ћуринац), Војска (Мачевац), Плажане, Суботица, Бо ова, Дубока (Рајкинац), Седларе (Купиновац и Грабовица), Луковица (Бресје), Велики Поповић (Богава и Гладна), Витежева (Роанда), Роћевац (Проштинац и Врлане). Да је овим судовима придаван велики значај, сведочи и чињеница да је Милосав Здравковић, члан Савета, у кућу у којој је био смештен нахијски суд у Свилајнцу, у периоду од 1825. до 1834. године, и у којој је ноћивао кнез Милош приликом свог боравка у Свилајнцу, 1842. године дозволио да се у њој смести примирителни суд вароши Свилајнца.
Текст заклетве коју су полагали чланови примирителних судова у Устројству из 1839. године, није изричито наведен, већ се у члану 6. само описно каже да ће се они пред свештеником обавезати да неће чинити ништа,противно дужностима њиховог звања и определенија и дужностима њине савести. После Устава из 1839. године, судови су тако били организовани, да је брзо суђење готово било немогуће. Институција судова било је сувише. У грађанским парницама, противу сваке пресуде примирителног суда била је могућа жалба на првостепени суд; противу сваке пресуде првостепеног суда могућа је била жалба на Велики, т.ј. Апелациони суд. Пошто се прођу све те установе, остајала је још жалба кнезу. Оваква организацпја судова доводила је до стања да су се послови код свих судова заплитали и одуговлачили. Било је много нерешених судских спорова, што је била једна од главних одлика тадашњих судова. Спорови који су решавани у примирителним судовима, односно најмањи спорови, спорови око међа, њива и ливада протезали су се и водили месецима. Слободан Јовановић у својој књизи Уставобранитељи и њихова влада 1838-1858. каже: „до правде се долазило после дугог чекања, које је могло сасвим убити веру у њу. Изгледало је да смо од судског уређења до били само форму, а не и суштину. Споља, ми смо имали суд као у „најбољим државама“ његово се особље једнако умножавало, и на њ се све више трошило; али од тога суда није се имало много користи; његова је помоћ стизала много доцкан“.
Поред способности у суђењу, која је подједнако мучила све судове, средином педесетих година XIX века завладало је велико неповерење у пресуде примирителних судова. То је и било лако објашњиво, јер у тим судовима није било ниједног писменог човека и ту се судило више по хатару, него по закону. Услед учесталих жалби на спорост суђења, кнез 1855. године преноси касациону власт на Врховни суд, а 1858. године тај суд, који је дотле и судио и разматрао, претвара се у чисто касациони суд. Упоредо с тиме, примирителни и првостепени судови добијају власт коначног суђења о извесним предметима. Конкретно, примирителни суд суди коначно до 100 гр. чар. ова се сума доцније подиже на 100 гр. пар.
Мировни, односно сеоски судови, установљени уставом из 1838. године, под именом Примирителни судови, вршиће своју функцију до 1866. године. Законом о Устројству судова од 20. фебруара 1865. године, који је потписао министар правде Р. Лешјанин, задржане су основе судске организације постављене у периоду уставобранитеља. Тачније, у овом закону до тада постојећем не помињу се само примирителни судови, већ је утврђено постојање окружних судова као првостепених, Апелационог као суда другог и последњег степена и касационог као највишег суда. Оваква организација српског правосуђа углавном ће се задржати до Првог светског рата. Законом о устројству општина и општинских власти од 24. марта 1866. године, примирителни судови претворени су у општинске органе, т.ј. општинске судове. По овом закону општине су имале следеће органе: општински одбор, општински збор и општински суд, који је био непосредна месна власт и чија је дужност била с једне стране да законе, прописе и наредбе у извршење спроводи, а с друге стране у договору са општинским одбором по прописима овог закона да општинске интересе потпомаже и чува. Скоро у свим местима на подручју јагодинског и ћупријског окружја у којима су били примирителни судови, били су формирани и општински судови, у којима су радили кмет као председатељ са два члана, а по потреби могли су имати једног или више писара. У окружним варошима (Јагодина и Ћуприја) и у варошицама (Свилајнац, Параћин, Деспотовац и Рековац), кмета и чланове општинског суда бирали су општински одбор на неопредељено време, а кмета и чланове општинског суда по сеоским општинама бирају исто тако на неопредељено време повереници, који ће се имати из целе општине најпре изабрати.“
Председник и чланови општинског суда, и помоћници кметовски полагали су пред надлежним полицајним чиновником заклетву следеће садржине: „Ја Н. Н. заклињем се јединим Богом, да ћу владајућем Књазу Н. Н. и отечаству веран бити, да ћу дужност мога званија тачно отправљати и општинске и државне интересе савесно заступати, тако ми Бог помогао“.
Општински судови у вршењу судских послова углавном су решавали мање спорове и то спорове због њива, крчевина, забрана и других оваквог рода потраживања, односно до спорова чија вредност није прелазила до пет стотина гроша чаршијских. А могли су осудити за непослушност на затвор до двадесет и четири сата, или на 5 до 10 удараца, или од једног до шест цванцика новчане казне.У односу на пресуде општинских судова, окружни судови су имали касациону власт.
Много више од судских, општински су дови су обављали полицијске послове у општини. Они су се старали о чистоћи у месту и околини, о безбедности лица и имања, водили надзор над општински и државним зградама, старали се о добром одржавању ћуприја, друмова, обала, река и потока, о здрављу људи и стоке у општини, вршили надзор над трговцима, механџијама и другим занатлијама да ли се понашају према прописаним правилима, водили бригу о моралу грађана, вршили надзор над лицима која су од суда или полицијске власти стављени под надзор, старали се да у општини не буде просјака и беспосличара, настојали да родитељи своју децу у школу шаљу и водили списак странаца. У погледу обављања општинске власти, општински судови су вршили следеће послове: бирали писаре и друге званичнике, одобравали избор лекара и инжињера, располагали општинским приходима, водили бригу о општинској сиротињи, вршили надзор над туторима, учествовали су у попису житеља са државним властима, водили рачуна да се матичне књиге крштених, венчаних и умрлих уредно воде, издавали сведочанства о томе да ли је неко жив или мртав, управљали општинском поштом и водили рачуна како се чувају општинска акта.
Закон о устројству општина и општинских власти из 1866. године претрпео је неколико измена и допуна које су имале за циљ сужавање самоуправних делатности општина и важио је до 1902. године, када је донет нови Закон о општинама и исти са мањим прекидима и са извесним изменама и допунама важио је на територији Србије до 1933. године.
Статус општинског суда биће променљив и зависиће од конкретног положаја општине унутар система државне управе, односно локалне самоуправе.